Дачић за Телеграф: До ескалације сукоба на КиМ може да дође, тачно се зна ко може да је изазове
Причало се да ће бити или министар полиције, или министар спољних послова. У оба случаја, по други пут би сео у исту фотељу. То се и десило, када је Ивица Дачић, изабран за првог потпредседника нове Владе и опет, министра спољних послова Србије. Циљ има, а то је, како каже у интервјуу за Телеграф.рс да оствари што бољи међународни положај Србије у наредном периоду. И, да буде најбољи министар. Напомиње да не смемо да дозволимо дерогирање Бриселског споразума, односно да неко каже да тај споразум више не важи, кад није ни почео да се примењује, као и да је Аљбин Курти, који говори да тај споразум не постоји, очигледно, главни фактор дестабилизације и главни фактор евентуалног угрожавања мира и стабилности у региону.
С тим у вези, скептичан је да ће Европска унија натерати Куртија да Бриселски споразум примењује. Како каже дијалог Београда и Приштине све је удаљенији јер се не ради на тражењу политичког решена.
До ескалације сукоба на Косову и Метохији, свакако, може да дође, и тачно се зна које европско чедо то може да изазове, а истиче и да је најбитније да Срби не буду виновници инцидената.
Министар Дачић је у разговору за наш портал рекао и шта би се десило када бисмо увели санкције Русији, на који начин званичници такозване државе Косово користе ситуацију рата у Украјини за обрачун са Србијом, које су земље поред Русије и Кине спремне у сваком моменту да нам пруже руку, али и шта ће за нас значити ако Косово постане члан Савета Европе.
Да ли се варам ако бих рекла да сте фотељу министра спољних послова преузели у горућој ситуацији по нашу државу?
Сигурно да се не варате. Са друге стране, ја се не сећам кад су нам били баш лепи тренуци у протеклих 20, 30 година, тако да ако чекамо да нам дођу неки бољи тренуци, мислим да би то било "чекајући Годоа". У сваком случају, не могу да кажем да су проблеми нови. То су проблеми са којима је оптерећен читав регион у последњих неколико деценија, а они који се подробније баве тим регионом рекли би чак и последњих векова. И, веома би било неозбиљно да неко мисли да ти проблеми зависе искључиво од неких личних или персоналних решења у Влади, већ зависе и од геостратешких прилика, зависи и од тога колико имамо разумевања и од стране великих сила, јер никад се није десило у историји овог региона да овај регион баш самосталано одлучује о свему.
Тако да, у праву сте. Много има проблема. Они су, нарочито, ескалирали, када је реч на геостратешком нивоу, ратом у Украјини, где се наша позиција мултипликовала у смислу рефлексија на оно што се дешава из различитих међународних центара. Сви очекују од нас да се негде сврстамо а ми бисмо највише желели и волели, и то и радимо, да, пре свега, водимо рачуна о српским националним и државним интересима. Значи о интересима државе Србије и о њеним грађанима.
Колико дуго ћемо моћи и да ли ћемо скроз успети да одолимо притисцима да се негде сврстамо? Врше притисак на нас да уведемо санкције Русији, ми то нити радимо, нити желимо да урадимо?
Мислим да би за разумевање те позиције неопходно да схватимо да ми поред тих међународних питања имамо и наше унутрашње проблеме, односно питање очувања нашег територијаног интегритета и суверенитета. У том смислу сваки наш потез на спољнополитичком плану може да има рефлексије и на том плану, на плану статуса Косова и Метохије. Зато је веома битно да будемо балансирани, а то значи да не стварамо нове непријатеље тамо где немамо потребе за тим, а опет, са друге стране, да не изгубимо пријатеље чија нам је подршка неопходна када је реч о нашем питању Косова и Метохије.
Да не причам сада о економским питањима која су везана, пре свега, за питање енергената, јер ми нисмо у позицији да имамо алтернативне изворе гаса. Морамо да водимо рачуна о нашим билатералним односима и са Русијом, али и о другим пријатељским односима. На пример, са Мађарском, која нам веома помаже у овим тренуцима. И, трећа ствар је та да из моралних разлога ми не можемо да подржимо санкције, као принцип решавања проблема, јер те санкције углавном су усмерене против обичног народа а не против неког појединца.
Управо сте ми одговорили на део питања шта може да нам се догоди ако уведемо а шта ако не уведемо санкције Русији...
Ја бих заиста волео када би то неко озбиљно анализирао, и када би имао у виду и када је реч о западним земљама које говоре да ми треба да уведемо санкције Русији. У ком смислу? У смислу да они ставе на папир шта су последице тога. Евидентно је да би последице тога било губљење подршке Русије, када је реч о статусу Косова и Метохије. Та последица за Запад не постоји, они то и хоће. Тако да то није тако једноставно као што неко мисли, да ми припадамо западном свету и ми треба да уведемо санкције Русији.
Ми осуђујемо кршење територијалног интегритета Украјине, то није спорно. Али, ми нисмо једина земља на свету. У Европи јесмо, али постоје и дуге земље којима је то дозвољене. Дозвољено је да има изузетак од санкција према Русији. Њима је дозвољено а нама се то замера. Уосталом, ми нисмо експоненти ни Москве, ни Вашингтона, ни Брисела. Ми морамо да водимо рачуна о нашим националним и државним интересима. Зашто то кажем. Сада ће у Савету Европе на дневном реду бити чланство Косова у тој организацији. Баш да видмо како ће се понашати те земље које нас терају да уведемо санкције. Оне ће гласати за Косово. Каква је то понуда онда за Београд?
Шта ће то конкретно значити за нас ако до њиховог уласка дође?
У неком суштинском смислу, неће то значити верификацију њихове државности на међународном плану. Зато што је Савет Европе регионална организација. За то је кључно питање чланства у Уједињеним нацијама, а у УН они немају шансе да постану чланови. Пре свега, што смо имали изузетно успешну акцију повлачења признавања, што смо радили на томе да многе земље промене одлуку које су признале Косово, а истовремено да многе земље које не признају Косово остану при тој одлуци. Тако да, они данас не могу да рачунају на више од 83 гласа од 193 чланице Генералне скупштине УН.
С обзиром на то, ми смо ту релативно сигурни. Наравно, они могу да постану чланови Савета Европе јер имају за то довољан број држава у Европи који их признају, јер ту се не одлучује концензусом. Али у ЕУ, ОЕБС-у и другим међународним организацијама, где је потребан концензус, свакако тога неће бити.
Курти нема намеру да поштује Бриселски споразум
Колико званичници такозване државе Косово користе ситуацију у Украјини да би се обрачунали са Србијом?
Користе. Знате како они то раде - представљају Србију као зону руског утицаја и на Западу причају да су они западњаци а да смо ми проруски опредељени. И да ми заступамо руске интересе, што је потпуно сулудо. Јер, Руси немају никаве везе са Бриселским споразумом. Овде је суштинско питање да ли ће они да поштују Бриселски споразум или не. Ми не смемо да дозволимо дерогирање Бриселског споразума, односно да сада неко каже да тај споразум више не важи. Па, он није ни почео да се примењу.
Аљбин Курти је, на пример, рекао да он не постоји. Премијерка каже да су то лоши сигнали, како Ви гледате на то?
Наравно да су лоши сигнали. То говори о томе да он нема намеру да поштује споразум који је потписала Европска унија. Потписали смо и Хашим Тачи и ја тај споразум, наравно, али је Европска унија гарант тог споразума. И, како ви онда можете да разговарате озбиљно са таквим политичарем, који је очигледно главни фактор дестабилизације и главни фактор евентуалног угрожавања мира и стабилности у региону. Зато би Европска унија требало да покаже којим средствима они желе да убеде и да натерају Куртија да примењује Бриселски споразум.
Па, да ли ће?
Ја, не верујем да хоће. Управо ту долазимо до тог неког лицемерја. Зашто они не примењују све своје могућности. Не могу да верујем да не могу, да немају утицај.
Али, немају жељу?
Очигледно је да немају жељу. Односно, очигледно је да, ипак, постоји одређено схватање да је то њихово чедо, да су га они створили. Проблем је у томе што то њихово чедо, а посебно Курти, веома угрожава мир и стабилност у региону.
С тим у вези дијалог Београда и Приштине је никад удаљенији а чини се да ће бити још удаљенији.
Зато што, кажем још једном, не усмерава се прича на тражење политичког решења. Него се усмерава прича вештачки од стране Куртија да је то све већ решено и да сада Србија само треба да прихвати независнот Косова. И, да они желе да тај државни суверенитет прошире на север Косова. То се никад неће десити, и они то знају, па зато покушавају да то ураде разним триковима као припреме око регистарских таблица, са жељом да Срби плаћају све те казне. И, да, наравно, након тога и силом интервенишу и интегришу север Косова у ту независну државу Косово. То је за Србију апсолутно неприхватљиво и, наравно, ако се буде кренуло тим путем опасно може да угрози мир у читавом региону. Ту онда долазимо на тај терен да ЕУ онда мора да се изјасни хоће ли да реагује или неће.
Да ли то значи да може да дође до ескалације сукоба на Косову и Метохији?
Свакако да може, али се тачно зна ко то може да изазове, тако да оном који може да изазове извуците уши. Не знам зашто се неко обраћа Србији тим поводом, с обзиром на то да је Србија испунила све. Што се Русији и Украјини не обраћате са том теоријом да су обе стране одговорне? Што је Србија одговорна што се не примењује Бриселски споразум? Овде је очигледна једна ароганција и лицемрје које долази, али то је реалност. Ми не можемо да побегнемо од тога. Ми ћемо бити активни. Као што видите, председник Вучич је један од кључних фактра стабилности у региону.
Да ли ћемо опет бити ми Срби криви ако дође до ескалације сукоба иако знамо које и коме, као што рекосте, треба вући уши? Као што су нас осудили када су Срби напустили приштинске институције.
Нико није осуђивао Албанце када су изашли из српских инститиција пре 20, 30 година. Шта нас брига ко нас осуђује или не. Ми треба да знамо шта хоћемо. Срби имају своје циљеве, и наш циљ јесте да се мирним путем све то оствари. Једно што не смемо да дозволимо јесте да Срби буду виновници неких инцидената. Ако неко нападне Србе, Срби ће се бранити. Али, све друго што могу Срби да контролишу, одвијаће се по инструкцијама председника Вучића на миран начин.
Када сте последњи пут били на Косову и да ли планирате да идете ускоро?
Ја имам проблем да ми не дозвољавају да идем на Косово. Не желе да дају дозволу. А ја не могу да идем баш као обичан грађанин. Могу да кренем као обичан грађанин, али ме неће пустити. Тако да, ето, доживљавамо и такве ситуације, што је потпуно супротно договорима које смо имали са њима да се те посете најављују и онда се одобравају.
А онда се не одобре?
Онда се не одобре. То је потпуно беспотребно. Ја нисам намеравао да одем у Приштину, него свако од нас намерава да оде у српске средине. И свако од нас прича у циљу спровођена Бриселског споразума, не прича ништа што би било контрапродуктивно.
Колико је до сада земаља повукло признања Косова и има ли индиција да то учине још неке земље у скорије време?
Није упутно сада причати о томе. Ми смо сада још у тој фази када Вашингтонски споразум још лебди над нама иако Приштина не поштује ни Бриселски, а камоли Вашингтонски споразум. Ми смо става да не треба још да објављујемо које су то земље, док не видимо да ли ће да буде прихваћена та апликација за чланство Косова у Савету Европе. Али, оно што са сигурношћу могу да кажем то је да када погледате колико је земаља чланица УН а то је 193. Када је почело све ово, више од 110 земаља је признало Косово.
и смо се договорили, ја сам то предложио председнику а он је прихватио, да имамо једну државну акцију која је још актуелна, да радимо са земљама да преиспитају те одлуке. Тако да данас има земаља које признају Косово а не гласају за Косово, као што је Египат, Перу, као што је Мађарска, на крају крајева. Признала је Косово али не гласа више за Косово. То значи да они не могу да рачунају на више од 83 гласа од 193 чланце УН. То је за нас капитална вредност. У супротном ми бисмо морали да се ослањамо само на Русију и на Кину као сталне чланице Савета безбедности, које могу да спрече да се то питање изгласа улагањем вета.
Јер, реално је очекивати да то питање може да прође и Савет безбедности ако неко не уложи вето. Да рачунамо најгори сценарио за нас, и да прође Савет безбедности, то не може да прође Генералну скупштину УН. Зато да не бисмо зависили ни од кога другога, ми ћемо наставити ту акцију.
Осим Русије и Кине, која још земља је спремна да нам у сваком тренутку пружи руку подршке?
Велики број земаља. Морам да кажем да, када је реч о земљама које су чланице ЕУ - Шпанија, Кипар, Румунија, па и Словачка и Грчку. Имате Мађарску која је признала Косово али која неће гласати за Косово у Савету Европе, која није гласала за Косово ни у Интеполу, која неће гласати за Косово у ЕУ ако поднесу апликацију. Да не причамо о другим земљама као што су Индија, Индонезија, Јужноафричка Република. Имамо земље које су у Латинској Америци, које су на нашој страни као што су Бразил, Аргентина, Куба, Венецуела, али истовремено морам да кажем да су ту и неке земље које су муслиманске а не признају Косово. Палестина није чланица УН али је веома битно да је Палестина против Косова, пре свега због муслиманског света и арапског света. Затим Етиопија, Нигерија, Гана, Кенија ... То су све велике земље које нису признале Косово. Иран, Ирак.. Веома важно.
Протеклог викенда сте били на Међународној конференцији Франкофоније. Сијасет тема је било, било је много чланица, које теме њих муче.
Француска је земља која је колонијална сила и која је добро смислила ту организацију, а која има за циљ промоцију француског језика, културе... и која има више од 80 чланица. Они преко тога остварују и свој политички утицај. Друге земље нису тако баш организоване на том пољу, иако енглески језик више земаља говори у свету. Они имају једино Комонвелт, али нико други ван Комонвелта ту не може да буде члан. Они овде примају и оне који, малтене, немају везе са француским језиком и које нису пре свега франкофоне земље.
У том погледу и Србија је нашла ту неко своје место као придружени члан, ми желимо да будемо стални члан. Откако сам ја постао министар а томе им 8 година, ми смо били на сваком скупу и желимо да пре свега извучемо политичку корист од свега тога, зато што сте ви тамо на једном месту са 80 земаља. Друго, да извучете за земљу и за грађане што више тих разних програма које се тичу франкофоније - француског језика, културе, уметности, стипендија... Да се учи француски језик што више у школама, да се тиме отвара више шанси за наше људе да могу да студирају на француском језику. Све то има неке своје предности, нарочито када те програме финансира та организација. Али, првенствени наш интерес је политички интерес, то значи да будемо ту присутни.
Тема која је била на овој конференцији је била дигитализација у тој сфери. Али, ја сам један од ретких који сам причао баш о дигитализацији јер смо ми много постигли на том плану. Нико то није ни спомињао. Битно је да су они тамо, да су присутни, они се сретну са француским председником, са канадским премијером и то је за њих све од великог значаја. Без обзира на то што је Француска била колонијална сила, они и даље негују неке посебне и специфичне односе са њом. Тако да је то веома користан састанак. Знате, Африка је нама најпријатељскији континет. Апсолутно сам против свих који потцењују утицај Африке. Није Тито био луд када је имао Африку иза себе, имао је четвртину човечанства. Африка има 54 земље, 54 чланица УН. Од 193. Искрено, више се радујем посетама у тим земљама него неким које нас гледају потцењивачки.
На пример?
Било да је на Западу или на Истоку. Сви мисле да када ја причам о томе да увек мислим на Запад. Није само Запад. И на Истоку велике силе не гледају на вас баш да сте ви равноправни. Са Азијом мора да се ради. Знате колики је Пацифик. Ја сам се сада интересовао и веома сам се обрадовао због резултата избора у Вануатуу. А, мислим да то нико није пратио, али ја јесам, јер је мој пријатељ дошао за министра спољних послова. Тако да, морате да пратите. И сваки глас је важан од 193, треба да имамо већину и ми смо тај циљ већ остварили.
Зашто поново министар спољних послова а не министар полиције
Колико Вам је теже сада у фотељи министра спољних послова у односу на период када сте раније били на истој функцији?
У суштини је то исти посао само што су проблеми мало већи јер је додатни фактор сад Украјина, односно рат у Укајини. Ускоро ће бити министарски састанак ОЕБС-а. Ја сам био председавајући 2015. године а сада је Пољска председавајући. Следеће недеље је у Лођу састанак, и они сад неће да позову Лаврова. Ви имате састанак 57 земаља ОЕБС-а на који нећете да позовете једног или другог... Поставља се питање онда да ли уопште има сврхе да постоји та организација. Шта ми ту да радимо? Како ми да се опредељујемо, када има сваког дана резолуције против Русије, Кине, Ирака Венецуеле, или Етиопије, Зимбабвеа или неких других земаља који су нама велики пријатељи. Зимабаве је једина земља која је гласала против бомбардовања када је Савет безбедности 1999. године о томе одлучивао. И ви сада треба да уведете санкције Зимбабвеу.
Какво искуство сте стекли као председавајући Скупштином Србије?
Нисам стекао искуство које нисам имао. Ја сам посланик од 1992. године.
Ипак, мало је другачије са стране.
Јесте али сам биран у свим мандатима од 1992. године до данас. Чак сам добио и награду јубиларну, за 30 година рада. Тачно је то да је различито када сте председавајући и када сте посланик. Стално сам то причао председнику Вучићу, и он је стално говорио која је разлика између мене и њега. Били су неки протести у Новом Саду, тада нисмо били на власти у Војводини него је Пајтић још био. Ја сам тада био министар унутрашњих послова. Каже он: "Добро иде овај скуп". Ја кажем "Видиш у чему је разлика, ја гледам кад ће да се заврши ". Када сам био министар полиције никада нисам гледао резултат утакмице него када ће да се заврши и да нема инцидената.
Тако је и на месту председника Скупштине. Ту гледате да се у миру све заврши а посланик има интерес да више дискутује, да направи неки потез који ће грађани који то гледају у директном преносу да окарактеришу као позитивно. Тако да је ту нека разлика између председника Парламента и посланика.
Зашто опет министар спољних послова а не министар полиције?
Било је разговора да ли ће бити једно или друго. Рекао сам председнику Вучичу да је на њему да процени где ја могу највише и најбоље да му помогнем.
Дакле, председник је преломио.
Он је мене и предложио да будем министар спољних послова 2014. године. То је била његова идеја. Мени то није ни падало памет. Искрено речено, није ми падало на памет да будем ни министар унутрашњих послова. Ја сам политичар, пре свега и мислим да Министарство спољних послова даје више простора за политику. У унутрашњим пословима сваког дана морате да се бавите са питањима које немају везе са политиком.
Да ли би и какав значај имало за нашу земљу када би се заиста догодили мировни преговори Зеленског и Путина у Београду?
Ми не бисмо, наравно, одбили да се тако нешто догоди али са друге стане не треба ни много ми ту да истрчавамо, да решавамо неке светске проблеме када имамо и наше које нисмо решили. У том погледу, без обзира на то што су се те приче појављивале, мислим да су они, ипак, нашли неке друге дестинације. Тешко је да ће се ту преговори водити, јер свако одреди неку земљу која може да буде. Белорусија је била у почетку то место где су се састајали Руси и Украјинци, међутим сад то није више Белорусија, па се сада више састају у Турској. Турска је некако, добила ту "привилегију" а мислим и на економске привилегије да она остварује, и да буде контакт земја за Русију. Мислим да нама не треба да се ми петљамо у светске теме и проблеме на силу. Ако неко жели да ми помогнемо, ми смо ту.
Шта ће Вама бити циљ и највећи изазов као министра спољних послова?
Ја сам рекао да хоћу да будем најбољи министар у Влади. То сам рекао својим сарадницима.
Шта то значи за њих?
Да и они морају да буду најбољи.
Да се тркају?
Тако је. Ко хоће да учествује, нека учествује. Ко неће, нека уступи место неком другом. Уопште не причам сад о политичким квалификацијама. МСП је мало другачије. Тамо ја никада нисам довео људе из партије. Немамо политичке аспирације, али треба да буду људи који ће да на најбољи могући начин буду посвећени, том послу и то је мој циј. Циљ је да остваримо а то је да имамо што бољи међународни положај у наредном периоду.
Ближи се 2023. година, шта бисте пожелели Србији а шта Вама лично?
Мени је 1. јануар као што знате специфиан датум зато што је мој рођенда. И, онда, никада не могу да направим разлику између свега тога, нарочито што сам имао многе политичке обавезе тог првог јануара и на међунардоном плану. НА пример, инаугурација председника Бразила, по Уставу, врши се 1. јануара. Председник ме је два пута слао да будем његов изасланик, да будем на том догађају који је истог дана када и мој рођендан.
Ја лично бих волео када би политика све мање била део живота људи односно да то питање постане неважно а да важно постане питање свакодневног живота и бољег живота људи. Могу да пожелим али то се сигурно неће десити, да сви наши проблеми буду решени али барем да створимо добре претпоставке да наша деца живе боље.
Извор/Фото: Телеграф.рс