Dačić za Telegraf: Do eskalacije sukoba na KiM može da dođe, tačno se zna ko može da je izazove

Pričalo se da će biti ili ministar policije, ili ministar spoljnih poslova. U oba slučaja, po drugi put bi seo u istu fotelju. To se i desilo, kada je Ivica Dačić, izabran za prvog potpredsednika nove Vlade i opet, ministra spoljnih poslova Srbije. Cilj ima, a to je, kako kaže u intervjuu za Telegraf.rs da ostvari što bolji međunarodni položaj Srbije u narednom periodu. I, da bude najbolji ministar. Napominje da ne smemo da dozvolimo derogiranje Briselskog sporazuma, odnosno da neko kaže da taj sporazum više ne važi, kad nije ni počeo da se primenjuje, kao i da je Aljbin Kurti, koji govori da taj sporazum ne postoji, očigledno, glavni faktor destabilizacije i glavni faktor eventualnog ugrožavanja mira i stabilnosti u regionu.

S tim u vezi, skeptičan je da će Evropska unija naterati Kurtija da Briselski sporazum primenjuje. Kako kaže dijalog Beograda i Prištine sve je udaljeniji jer se ne radi na traženju političkog rešena.

Do eskalacije sukoba na Kosovu i Metohiji, svakako, može da dođe, i tačno se zna koje evropsko čedo to može da izazove, a ističe i da je najbitnije da Srbi ne budu vinovnici incidenata.

Ministar Dačić je u razgovoru za naš portal rekao i šta bi se desilo kada bismo uveli sankcije Rusiji, na koji način zvaničnici takozvane države Kosovo koriste situaciju rata u Ukrajini za obračun sa Srbijom, koje su zemlje pored Rusije i Kine spremne u svakom momentu da nam pruže ruku, ali i šta će za nas značiti ako Kosovo postane član Saveta Evrope.

Da li se varam ako bih rekla da ste fotelju ministra spoljnih poslova preuzeli u gorućoj situaciji po našu državu?

Sigurno da se ne varate. Sa druge strane, ja se ne sećam kad su nam bili baš lepi trenuci u proteklih 20, 30 godina, tako da ako čekamo da nam dođu neki bolji trenuci, mislim da bi to bilo "čekajući Godoa". U svakom slučaju, ne mogu da kažem da su problemi novi. To su problemi sa kojima je opterećen čitav region u poslednjih nekoliko decenija, a oni koji se podrobnije bave tim regionom rekli bi čak i poslednjih vekova. I, veoma bi bilo neozbiljno da neko misli da ti problemi zavise isključivo od nekih ličnih ili personalnih rešenja u Vladi, već zavise i od geostrateških prilika, zavisi i od toga koliko imamo razumevanja i od strane velikih sila, jer nikad se nije desilo u istoriji ovog regiona da ovaj region baš samostalano odlučuje o svemu.

Tako da, u pravu ste. Mnogo ima problema. Oni su, naročito, eskalirali, kada je reč na geostrateškom nivou, ratom u Ukrajini, gde se naša pozicija multiplikovala u smislu refleksija na ono što se dešava iz različitih međunarodnih centara. Svi očekuju od nas da se negde svrstamo a mi bismo najviše želeli i voleli, i to i radimo, da, pre svega, vodimo računa o srpskim nacionalnim i državnim interesima. Znači o interesima države Srbije i o njenim građanima.

Koliko dugo ćemo moći i da li ćemo skroz uspeti da odolimo pritiscima da se negde svrstamo? Vrše pritisak na nas da uvedemo sankcije Rusiji, mi to niti radimo, niti želimo da uradimo?

Mislim da bi za razumevanje te pozicije neophodno da shvatimo da mi pored tih međunarodnih pitanja imamo i naše unutrašnje probleme, odnosno pitanje očuvanja našeg teritorijanog integriteta i suvereniteta. U tom smislu svaki naš potez na spoljnopolitičkom planu može da ima refleksije i na tom planu, na planu statusa Kosova i Metohije. Zato je veoma bitno da budemo balansirani, a to znači da ne stvaramo nove neprijatelje tamo gde nemamo potrebe za tim, a opet, sa druge strane, da ne izgubimo prijatelje čija nam je podrška neophodna kada je reč o našem pitanju Kosova i Metohije.

Da ne pričam sada o ekonomskim pitanjima koja su vezana, pre svega, za pitanje energenata, jer mi nismo u poziciji da imamo alternativne izvore gasa. Moramo da vodimo računa o našim bilateralnim odnosima i sa Rusijom, ali i o drugim prijateljskim odnosima. Na primer, sa Mađarskom, koja nam veoma pomaže u ovim trenucima. I, treća stvar je ta da iz moralnih razloga mi ne možemo da podržimo sankcije, kao princip rešavanja problema, jer te sankcije uglavnom su usmerene protiv običnog naroda a ne protiv nekog pojedinca.

Upravo ste mi odgovorili na deo pitanja šta može da nam se dogodi ako uvedemo a šta ako ne uvedemo sankcije Rusiji...

Ja bih zaista voleo kada bi to neko ozbiljno analizirao, i kada bi imao u vidu i kada je reč o zapadnim zemljama koje govore da mi treba da uvedemo sankcije Rusiji. U kom smislu? U smislu da oni stave na papir šta su posledice toga. Evidentno je da bi posledice toga bilo gubljenje podrške Rusije, kada je reč o statusu Kosova i Metohije. Ta posledica za Zapad ne postoji, oni to i hoće. Tako da to nije tako jednostavno kao što neko misli, da mi pripadamo zapadnom svetu i mi treba da uvedemo sankcije Rusiji.

Mi osuđujemo kršenje teritorijalnog integriteta Ukrajine, to nije sporno. Ali, mi nismo jedina zemlja na svetu. U Evropi jesmo, ali postoje i duge zemlje kojima je to dozvoljene. Dozvoljeno je da ima izuzetak od sankcija prema Rusiji. Njima je dozvoljeno a nama se to zamera. Uostalom, mi nismo eksponenti ni Moskve, ni Vašingtona, ni Brisela. Mi moramo da vodimo računa o našim nacionalnim i državnim interesima. Zašto to kažem. Sada će u Savetu Evrope na dnevnom redu biti članstvo Kosova u toj organizaciji. Baš da vidmo kako će se ponašati te zemlje koje nas teraju da uvedemo sankcije. One će glasati za Kosovo. Kakva je to ponuda onda za Beograd?

Šta će to konkretno značiti za nas ako do njihovog ulaska dođe?

U nekom suštinskom smislu, neće to značiti verifikaciju njihove državnosti na međunarodnom planu. Zato što je Savet Evrope regionalna organizacija. Za to je ključno pitanje članstva u Ujedinjenim nacijama, a u UN oni nemaju šanse da postanu članovi. Pre svega, što smo imali izuzetno uspešnu akciju povlačenja priznavanja, što smo radili na tome da mnoge zemlje promene odluku koje su priznale Kosovo, a istovremeno da mnoge zemlje koje ne priznaju Kosovo ostanu pri toj odluci. Tako da, oni danas ne mogu da računaju na više od 83 glasa od 193 članice Generalne skupštine UN.

S obzirom na to, mi smo tu relativno sigurni. Naravno, oni mogu da postanu članovi Saveta Evrope jer imaju za to dovoljan broj država u Evropi koji ih priznaju, jer tu se ne odlučuje koncenzusom. Ali u EU, OEBS-u i drugim međunarodnim organizacijama, gde je potreban koncenzus, svakako toga neće biti.

Kurti nema nameru da poštuje Briselski sporazum

Koliko zvaničnici takozvane države Kosovo koriste situaciju u Ukrajini da bi se obračunali sa Srbijom?

Koriste. Znate kako oni to rade - predstavljaju Srbiju kao zonu ruskog uticaja i na Zapadu pričaju da su oni zapadnjaci a da smo mi proruski opredeljeni. I da mi zastupamo ruske interese, što je potpuno suludo. Jer, Rusi nemaju nikave veze sa Briselskim sporazumom. Ovde je suštinsko pitanje da li će oni da poštuju Briselski sporazum ili ne. Mi ne smemo da dozvolimo derogiranje Briselskog sporazuma, odnosno da sada neko kaže da taj sporazum više ne važi. Pa, on nije ni počeo da se primenju.

Aljbin Kurti je, na primer, rekao da on ne postoji. Premijerka kaže da su to loši signali, kako Vi gledate na to?

Naravno da su loši signali. To govori o tome da on nema nameru da poštuje sporazum koji je potpisala Evropska unija. Potpisali smo i Hašim Tači i ja taj sporazum, naravno, ali je Evropska unija garant tog sporazuma. I, kako vi onda možete da razgovarate ozbiljno sa takvim političarem, koji je očigledno glavni faktor destabilizacije i glavni faktor eventualnog ugrožavanja mira i stabilnosti u regionu. Zato bi Evropska unija trebalo da pokaže kojim sredstvima oni žele da ubede i da nateraju Kurtija da primenjuje Briselski sporazum.

Pa, da li će?

Ja, ne verujem da hoće. Upravo tu dolazimo do tog nekog licemerja. Zašto oni ne primenjuju sve svoje mogućnosti. Ne mogu da verujem da ne mogu, da nemaju uticaj.

Ali, nemaju želju?

Očigledno je da nemaju želju. Odnosno, očigledno je da, ipak, postoji određeno shvatanje da je to njihovo čedo, da su ga oni stvorili. Problem je u tome što to njihovo čedo, a posebno Kurti, veoma ugrožava mir i stabilnost u regionu.

S tim u vezi dijalog Beograda i Prištine je nikad udaljeniji a čini se da će biti još udaljeniji.

Zato što, kažem još jednom, ne usmerava se priča na traženje političkog rešenja. Nego se usmerava priča veštački od strane Kurtija da je to sve već rešeno i da sada Srbija samo treba da prihvati nezavisnot Kosova. I, da oni žele da taj državni suverenitet prošire na sever Kosova. To se nikad neće desiti, i oni to znaju, pa zato pokušavaju da to urade raznim trikovima kao pripreme oko registarskih tablica, sa željom da Srbi plaćaju sve te kazne. I, da, naravno, nakon toga i silom intervenišu i integrišu sever Kosova u tu nezavisnu državu Kosovo. To je za Srbiju apsolutno neprihvatljivo i, naravno, ako se bude krenulo tim putem opasno može da ugrozi mir u čitavom regionu. Tu onda dolazimo na taj teren da EU onda mora da se izjasni hoće li da reaguje ili neće.

Da li to znači da može da dođe do eskalacije sukoba na Kosovu i Metohiji?

Svakako da može, ali se tačno zna ko to može da izazove, tako da onom koji može da izazove izvucite uši. Ne znam zašto se neko obraća Srbiji tim povodom, s obzirom na to da je Srbija ispunila sve. Što se Rusiji i Ukrajini ne obraćate sa tom teorijom da su obe strane odgovorne? Što je Srbija odgovorna što se ne primenjuje Briselski sporazum? Ovde je očigledna jedna arogancija i licemrje koje dolazi, ali to je realnost. Mi ne možemo da pobegnemo od toga. Mi ćemo biti aktivni. Kao što vidite, predsednik Vučič je jedan od ključnih faktra stabilnosti u regionu.

Da li ćemo opet biti mi Srbi krivi ako dođe do eskalacije sukoba iako znamo koje i kome, kao što rekoste, treba vući uši? Kao što su nas osudili kada su Srbi napustili prištinske institucije.

Niko nije osuđivao Albance kada su izašli iz srpskih institicija pre 20, 30 godina. Šta nas briga ko nas osuđuje ili ne. Mi treba da znamo šta hoćemo. Srbi imaju svoje ciljeve, i naš cilj jeste da se mirnim putem sve to ostvari. Jedno što ne smemo da dozvolimo jeste da Srbi budu vinovnici nekih incidenata. Ako neko napadne Srbe, Srbi će se braniti. Ali, sve drugo što mogu Srbi da kontrolišu, odvijaće se po instrukcijama predsednika Vučića na miran način.

Kada ste poslednji put bili na Kosovu i da li planirate da idete uskoro?

Ja imam problem da mi ne dozvoljavaju da idem na Kosovo. Ne žele da daju dozvolu. A ja ne mogu da idem baš kao običan građanin. Mogu da krenem kao običan građanin, ali me neće pustiti. Tako da, eto, doživljavamo i takve situacije, što je potpuno suprotno dogovorima koje smo imali sa njima da se te posete najavljuju i onda se odobravaju.

A onda se ne odobre?

Onda se ne odobre. To je potpuno bespotrebno. Ja nisam nameravao da odem u Prištinu, nego svako od nas namerava da ode u srpske sredine. I svako od nas priča u cilju sprovođena Briselskog sporazuma, ne priča ništa što bi bilo kontraproduktivno.

Koliko je do sada zemalja povuklo priznanja Kosova i ima li indicija da to učine još neke zemlje u skorije vreme?

Nije uputno sada pričati o tome. Mi smo sada još u toj fazi kada Vašingtonski sporazum još lebdi nad nama iako Priština ne poštuje ni Briselski, a kamoli Vašingtonski sporazum. Mi smo stava da ne treba još da objavljujemo koje su to zemlje, dok ne vidimo da li će da bude prihvaćena ta aplikacija za članstvo Kosova u Savetu Evrope. Ali, ono što sa sigurnošću mogu da kažem to je da kada pogledate koliko je zemalja članica UN a to je 193. Kada je počelo sve ovo, više od 110 zemalja je priznalo Kosovo.

i smo se dogovorili, ja sam to predložio predsedniku a on je prihvatio, da imamo jednu državnu akciju koja je još aktuelna, da radimo sa zemljama da preispitaju te odluke. Tako da danas ima zemalja koje priznaju Kosovo a ne glasaju za Kosovo, kao što je Egipat, Peru, kao što je Mađarska, na kraju krajeva. Priznala je Kosovo ali ne glasa više za Kosovo. To znači da oni ne mogu da računaju na više od 83 glasa od 193 člance UN. To je za nas kapitalna vrednost. U suprotnom mi bismo morali da se oslanjamo samo na Rusiju i na Kinu kao stalne članice Saveta bezbednosti, koje mogu da spreče da se to pitanje izglasa ulaganjem veta.

Jer, realno je očekivati da to pitanje može da prođe i Savet bezbednosti ako neko ne uloži veto. Da računamo najgori scenario za nas, i da prođe Savet bezbednosti, to ne može da prođe Generalnu skupštinu UN. Zato da ne bismo zavisili ni od koga drugoga, mi ćemo nastaviti tu akciju.

Osim Rusije i Kine, koja još zemlja je spremna da nam u svakom trenutku pruži ruku podrške?

Veliki broj zemalja. Moram da kažem da, kada je reč o zemljama koje su članice EU - Španija, Kipar, Rumunija, pa i Slovačka i Grčku. Imate Mađarsku koja je priznala Kosovo ali koja neće glasati za Kosovo u Savetu Evrope, koja nije glasala za Kosovo ni u Intepolu, koja neće glasati za Kosovo u EU ako podnesu aplikaciju. Da ne pričamo o drugim zemljama kao što su Indija, Indonezija, Južnoafrička Republika. Imamo zemlje koje su u Latinskoj Americi, koje su na našoj strani kao što su Brazil, Argentina, Kuba, Venecuela, ali istovremeno moram da kažem da su tu i neke zemlje koje su muslimanske a ne priznaju Kosovo. Palestina nije članica UN ali je veoma bitno da je Palestina protiv Kosova, pre svega zbog muslimanskog sveta i arapskog sveta. Zatim Etiopija, Nigerija, Gana, Kenija ... To su sve velike zemlje koje nisu priznale Kosovo. Iran, Irak.. Veoma važno.

Proteklog vikenda ste bili na Međunarodnoj konferenciji Frankofonije. Sijaset tema je bilo, bilo je mnogo članica, koje teme njih muče.

Francuska je zemlja koja je kolonijalna sila i koja je dobro smislila tu organizaciju, a koja ima za cilj promociju francuskog jezika, kulture... i koja ima više od 80 članica. Oni preko toga ostvaruju i svoj politički uticaj. Druge zemlje nisu tako baš organizovane na tom polju, iako engleski jezik više zemalja govori u svetu. Oni imaju jedino Komonvelt, ali niko drugi van Komonvelta tu ne može da bude član. Oni ovde primaju i one koji, maltene, nemaju veze sa francuskim jezikom i koje nisu pre svega frankofone zemlje.

U tom pogledu i Srbija je našla tu neko svoje mesto kao pridruženi član, mi želimo da budemo stalni član. Otkako sam ja postao ministar a tome im 8 godina, mi smo bili na svakom skupu i želimo da pre svega izvučemo političku korist od svega toga, zato što ste vi tamo na jednom mestu sa 80 zemalja. Drugo, da izvučete za zemlju i za građane što više tih raznih programa koje se tiču frankofonije - francuskog jezika, kulture, umetnosti, stipendija... Da se uči francuski jezik što više u školama, da se time otvara više šansi za naše ljude da mogu da studiraju na francuskom jeziku. Sve to ima neke svoje prednosti, naročito kada te programe finansira ta organizacija. Ali, prvenstveni naš interes je politički interes, to znači da budemo tu prisutni.

Tema koja je bila na ovoj konferenciji je bila digitalizacija u toj sferi. Ali, ja sam jedan od retkih koji sam pričao baš o digitalizaciji jer smo mi mnogo postigli na tom planu. Niko to nije ni spominjao. Bitno je da su oni tamo, da su prisutni, oni se sretnu sa francuskim predsednikom, sa kanadskim premijerom i to je za njih sve od velikog značaja. Bez obzira na to što je Francuska bila kolonijalna sila, oni i dalje neguju neke posebne i specifične odnose sa njom. Tako da je to veoma koristan sastanak. Znate, Afrika je nama najprijateljskiji kontinet. Apsolutno sam protiv svih koji potcenjuju uticaj Afrike. Nije Tito bio lud kada je imao Afriku iza sebe, imao je četvrtinu čovečanstva. Afrika ima 54 zemlje, 54 članica UN. Od 193. Iskreno, više se radujem posetama u tim zemljama nego nekim koje nas gledaju potcenjivački.

Na primer?

Bilo da je na Zapadu ili na Istoku. Svi misle da kada ja pričam o tome da uvek mislim na Zapad. Nije samo Zapad. I na Istoku velike sile ne gledaju na vas baš da ste vi ravnopravni. Sa Azijom mora da se radi. Znate koliki je Pacifik. Ja sam se sada interesovao i veoma sam se obradovao zbog rezultata izbora u Vanuatuu. A, mislim da to niko nije pratio, ali ja jesam, jer je moj prijatelj došao za ministra spoljnih poslova. Tako da, morate da pratite. I svaki glas je važan od 193, treba da imamo većinu i mi smo taj cilj već ostvarili.

Zašto ponovo ministar spoljnih poslova a ne ministar policije

Koliko Vam je teže sada u fotelji ministra spoljnih poslova u odnosu na period kada ste ranije bili na istoj funkciji?

U suštini je to isti posao samo što su problemi malo veći jer je dodatni faktor sad Ukrajina, odnosno rat u Ukajini. Uskoro će biti ministarski sastanak OEBS-a. Ja sam bio predsedavajući 2015. godine a sada je Poljska predsedavajući. Sledeće nedelje je u Lođu sastanak, i oni sad neće da pozovu Lavrova. Vi imate sastanak 57 zemalja OEBS-a na koji nećete da pozovete jednog ili drugog... Postavlja se pitanje onda da li uopšte ima svrhe da postoji ta organizacija. Šta mi tu da radimo? Kako mi da se opredeljujemo, kada ima svakog dana rezolucije protiv Rusije, Kine, Iraka Venecuele, ili Etiopije, Zimbabvea ili nekih drugih zemalja koji su nama veliki prijatelji. Zimabave je jedina zemlja koja je glasala protiv bombardovanja kada je Savet bezbednosti 1999. godine o tome odlučivao. I vi sada treba da uvedete sankcije Zimbabveu.

Kakvo iskustvo ste stekli kao predsedavajući Skupštinom Srbije?

Nisam stekao iskustvo koje nisam imao. Ja sam poslanik od 1992. godine.

Ipak, malo je drugačije sa strane.

Jeste ali sam biran u svim mandatima od 1992. godine do danas. Čak sam dobio i nagradu jubilarnu, za 30 godina rada. Tačno je to da je različito kada ste predsedavajući i kada ste poslanik. Stalno sam to pričao predsedniku Vučiću, i on je stalno govorio koja je razlika između mene i njega. Bili su neki protesti u Novom Sadu, tada nismo bili na vlasti u Vojvodini nego je Pajtić još bio. Ja sam tada bio ministar unutrašnjih poslova. Kaže on: "Dobro ide ovaj skup". Ja kažem "Vidiš u čemu je razlika, ja gledam kad će da se završi ". Kada sam bio ministar policije nikada nisam gledao rezultat utakmice nego kada će da se završi i da nema incidenata.

Tako je i na mestu predsednika Skupštine. Tu gledate da se u miru sve završi a poslanik ima interes da više diskutuje, da napravi neki potez koji će građani koji to gledaju u direktnom prenosu da okarakterišu kao pozitivno. Tako da je tu neka razlika između predsednika Parlamenta i poslanika.

Zašto opet ministar spoljnih poslova a ne ministar policije?

Bilo je razgovora da li će biti jedno ili drugo. Rekao sam predsedniku Vučiču da je na njemu da proceni gde ja mogu najviše i najbolje da mu pomognem.

Dakle, predsednik je prelomio.

On je mene i predložio da budem ministar spoljnih poslova 2014. godine. To je bila njegova ideja. Meni to nije ni padalo pamet. Iskreno rečeno, nije mi padalo na pamet da budem ni ministar unutrašnjih poslova. Ja sam političar, pre svega i mislim da Ministarstvo spoljnih poslova daje više prostora za politiku. U unutrašnjim poslovima svakog dana morate da se bavite sa pitanjima koje nemaju veze sa politikom.

Da li bi i kakav značaj imalo za našu zemlju kada bi se zaista dogodili mirovni pregovori Zelenskog i Putina u Beogradu?

Mi ne bismo, naravno, odbili da se tako nešto dogodi ali sa druge stane ne treba ni mnogo mi tu da istrčavamo, da rešavamo neke svetske probleme kada imamo i naše koje nismo rešili. U tom pogledu, bez obzira na to što su se te priče pojavljivale, mislim da su oni, ipak, našli neke druge destinacije. Teško je da će se tu pregovori voditi, jer svako odredi neku zemlju koja može da bude. Belorusija je bila u početku to mesto gde su se sastajali Rusi i Ukrajinci, međutim sad to nije više Belorusija, pa se sada više sastaju u Turskoj. Turska je nekako, dobila tu "privilegiju" a mislim i na ekonomske privilegije da ona ostvaruje, i da bude kontakt zemja za Rusiju. Mislim da nama ne treba da se mi petljamo u svetske teme i probleme na silu. Ako neko želi da mi pomognemo, mi smo tu.

Šta će Vama biti cilj i najveći izazov kao ministra spoljnih poslova?

Ja sam rekao da hoću da budem najbolji ministar u Vladi. To sam rekao svojim saradnicima.

Šta to znači za njih?

Da i oni moraju da budu najbolji.

Da se trkaju?

Tako je. Ko hoće da učestvuje, neka učestvuje. Ko neće, neka ustupi mesto nekom drugom. Uopšte ne pričam sad o političkim kvalifikacijama. MSP je malo drugačije. Tamo ja nikada nisam doveo ljude iz partije. Nemamo političke aspiracije, ali treba da budu ljudi koji će da na najbolji mogući način budu posvećeni, tom poslu i to je moj cij. Cilj je da ostvarimo a to je da imamo što bolji međunarodni položaj u narednom periodu.

Bliži se 2023. godina, šta biste poželeli Srbiji a šta Vama lično?

Meni je 1. januar kao što znate specifian datum zato što je moj rođenda. I, onda, nikada ne mogu da napravim razliku između svega toga, naročito što sam imao mnoge političke obaveze tog prvog januara i na međunardonom planu. NA primer, inauguracija predsednika Brazila, po Ustavu, vrši se 1. januara. Predsednik me je dva puta slao da budem njegov izaslanik, da budem na tom događaju koji je istog dana kada i moj rođendan.

Ja lično bih voleo kada bi politika sve manje bila deo života ljudi odnosno da to pitanje postane nevažno a da važno postane pitanje svakodnevnog života i boljeg života ljudi. Mogu da poželim ali to se sigurno neće desiti, da svi naši problemi budu rešeni ali barem da stvorimo dobre pretpostavke da naša deca žive bolje.

Izvor/Foto: Telegraf.rs