Обраћање министра Ђурића на седници СБ УН у Њујорку

Велика ми је част да се данас обратим овом уваженом телу у име Републике Србије. Користим ову прилику да се захвалим генералном секретару Антонију Гутерешу, као и специјалној представници генералног секретара и шефу УНМИК, госпођи Каролин Зијаде, на њиховим сталним напорима у спровођењу мандата који је УНМИК-у поверен Резолуцијом 1244 Савета безбедности.

Став Србије остаје јасан и доследан: снажно подржавамо континуирано присуство и пуно ангажовање УНМИК-а. После више од 25 година, мандат мисије још увек није испуњен, а изазови на терену постају све сложенији из дана у дан. Улога УНМИК-а није само релевантна – она је неизоставна.

Даме и господо,

Дозволите ми да изнесем три кључне тачке које желим да истакнем у свом данашњем обраћању:

ПРВО – МЕЂУНАРОДНИ ПРИНЦИПИ МОРАЈУ СЕ ПОШТОВАТИ ЈЕДНАКО И ДОСЛЕДНО

У години у којој обележавамо 80. годишњицу од оснивања ове највеће светске организације и усвајања њеног најважнијег акта - Повеље Уједињених нација, верујем да сви морамо да се запитамо да ли смо данас ближе или даље од циљева које смо заједнички зацртали. Често имамо прилику да у овом здању чујемо изјаве о потреби и значају пуног поштовања Повеље УН, а посебно принципа који гарантују заштиту суверенитета и територијалног интегритета међународно признатих држава.

Поносан сам што сам представник државе која је доследно посвећена поштовању Повеље УН и њених темељних принципа, укључујући неопходност поштовања територијалног интегритета и суверенитета, како свог, тако и свих других држава чланица УН. Стога је природно да очекујемо да ова правила важе за све државе чланице и да се једнако примењују на све, укључујући и Републику Србију.

Верујем да смо данас, хтели то да признамо или не, сви свесни последица преседана који је учињен те 2008. године једностраним проглашењем независности Косова. На време смо упозоравали да, када се једном принципи међународног права прекрше, питање је како можемо да изађемо из овог ”зачараног круга”. Свака земља, потенцијално, може имати своје „Косово“. И заиста од 2008.године видимо све већи број ситуација у којима се доводе у питање статуси разних региона, покрајина, територија суверених држава, чланица ове Организације, У ствари, после косовског преседана, управо овај Савет безбедности је био преоптерећен суочавањем са последицама тог преседана.

ДРУГО: СИТУАЦИЈА НА ТЕРЕНУ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ СЕ ПОГОРШАВА, А СРБИ ПЛАЋАЈУ ЦЕНУ

Имајући у виду временско ограничење ове седнице, не могу никако да наведем све једностране потезе и етнички мотивисане инциденте које је починио актуелни владајући режим на челу са Аљбином Куртијем. Али морам да истакнем неколико који илуструју узнемирујући и опасан образац који се огледа у речима самог Аљбина Куртија: „Срби морају да пате и да плате“.

Приштина је последњих месеци ескалирала своју кампању систематске демонтаже српских институција широм Косова и Метохије. Ово нису симболични гестови. Имају директне, болне свакодневне последице по конкретне људе. Укинуте су плате, пензије, социјална помоћ хиљадама српских породица. Основна средства за опстанак многих наших сународника су доведена у опасност.

Дана 15. јануара ове године, били смо сведоци координисаних напора Приштине да затвори српске институције у Косову Пољу, Грачаници, Липљану, Великој Хочи, Ораховцу и другим енклавама јужно од Ибра. То није била само политичка провокација – био је то прорачунати покушај брисања колективног идентитета Срба у овим срединама. Тешко је замислити да би ико могао да сматра да такви поступци погодују дијалогу или помирењу.

Само неколико недеља касније, 21. фебруара, центри за социјални рад у четири општине са српском већином на северу су насилно затворени, чиме је преко 1.500 угрожених појединаца остало без приступа основним услугама. Како у таквим околностима озбиљно говорити о нормализацији или изградњи поверења?

Примери које сам навео нас поново враћају на питање које постављамо већ дванаест година – када ће бити успостављена Заједница српских општина, која је потписана и договорена у оквиру дијалога који је организовала ЕУ? Одговор, као што је јасно показано Куртијевим поступцима, јесте да у Приштини не постоји политичка воља да испуни ову правно обавезујућу обавезу. Уместо тога, видимо етно-националистичку стратегију изграђену са циљем изазивања страха, застрашивања и изопштавања.

Оно чему сведочимо није случајно – то је директно испуњење обећања самог Аљбина Куртија. У септембру 2023. године изјавио је, и опет цитирам: „Срби ће морати да пате и да плате“. Те речи нису пука реторика. Постале су политика. А њихове последице се одвијају пред нашим очима.

Иста стратегија била је и срж Куртијеве изборне кампање уочи избора одржаних 9. фебруара. Услови за учешће Срба били су све само не слободни или поштени. Било би тешко, ако не и немогуће, описати ове изборе као слободне и поштене у било ком значајном смислу. Више од месец дана нису објављени званични резултати локалних избора на Косову и Метохији, наводно због софтверске грешке. На крају је једно посланичко место, које је с правом припадало српском представнику, практично одузето. Ово је учињено кроз оркестрирано учешће етничких Албанаца да гласају за представника кога је одабрао Курти, чиме је кандидату омогућено да победи не кроз подршку српске заједнице, већ претежно гласовима Албанаца.

Да овај парадокс буде још јаснији – када је претходних година било сличних случајева, када су Срби наводно гласали за кандидате из других заједница, такви избори су брзо поништени. Овакво играње са системом гласања и праксама подрива не само демократски интегритет већ и поверење у институције које би требало да гарантују правичност и заступљеност свих заједница.

Већ смо раније видели овај исти образац који се јасно одражава у еклатантном кршењу члана 96. став 5. тзв. „Устава Косова”. Именовањем представника у претходној тзв. Влади Косова без икакве легитимне изборне подршке српске заједнице, јасно је нарушен сам дух члана 96. став 5. Ова одредба није била осмишљена да испуни етничке квоте на папиру, већ је требало да гарантује истинско политичко учешће невећинских заједница у приштинским институцијама. Закон је био јасан, али је стављен по страни због политичке користи.

Куртијев режим је недавно покренуо широку кампању прогона виђенијих Срба на Косову и Метохији због учешћа у протестима крајем 2022. године. То се дешава упркос писаним гаранцијама које су Европска унија и Сједињене Америчке Државе дале Београду и Србима на Косову и Метохији у децембру 2022. године, уз уверавања да ниједан Србин неће бити ухапшен или кривично гоњен због учешћа у тим демонстрацијама.

Напротив, 37 Срба је произвољно приведено под овим оптужбама. Оно чему смо сведоци је још један јасан показатељ да је Курти решен да спроведе у дело своје речи да ће „Срби морати да пате и да плате“.

Од доласка Куртија на власт Косово и Метохију је напустило 20% преосталих Срба. Број напада на Србе увећао за више од 50%. И да не заборавимо: више од 200.000 Срба је расељено од 1999. године, а мање од 2% је успело да се врати. Ово није само статистика. Ово је тешка осуда реалности на терену — реалности на коју се сувише често реагује заглушујућом тишином.

Подсетићу, од успостављања међународног присуства у покрајини забележено је 9.530 етнички мотивисаних инцидената. Само у извештајном периоду догодила су се 63 таква инцидента — а у 25 случајева директно су умешани припадници тзв. косовске полиције.

У четири таква случаја нападнута су деца. Тринаест младих особа је приведено и подвргнуто физичком насиљу. Какву поруку шаљемо будућим генерацијама? Какву будућност ми то обликујемо?

У кући Милице Михајловић, самохране мајке из Звечана је извршена преметачина а њеном сину су претили смрћу они који би требало да спроводе закон.

Да ли је то „нова реалност“ која се намеће Србима на Косову и Метохији? Јер како ми то видимо, то није суживот. То је репресија.

Даме и господо,

За Србе, Косово и Метохија није само 13% наше територије. Оно је само срце тога ко смо ми. Оно је дом наших најсветијих манастира, седиште наше Цркве и темељ нашег идентитета. Неприхватљиво је да се патријарху Српске православне цркве ускраћује право да посети Пећку патријаршију у Европи 21. века, упркос присуству више хиљада међународних представника.

Да ли је ово слика модерне, мултиетничке демократије у коју Приштина жели да свет поверује? Или је ово пажљиво приређена илузија? Оно што Курти ради Србима на Косову и Метохији није чин бриге о грађанима. То је циљани, смишљени и систематски етнички реваншизам.

МОЈА ТРЕЋА И ЗАКЉУЧНА ТАЧКА – ДИЈАЛОГ ОСТАЈЕ ЈЕДИНИ ОДРЖИВ ПУТ НАПРЕД, АЛИ МОРА ДА СЕ ЗАСНИВА НА ПОВЕРЕЊУ

Слика коју сам вам данас представо је тмурна. У оваквим околностима, тешко је говорити о успостављању поверења, што је, сложићете се, предуслов сваког дијалога, па и дијалога између Београда и Приштине. Верујемо да је у овом моменту потребна нова снага и енергија која ће оживети дијалог, који већ дуже време нема стварног напретка и резултата. У том смислу, нови специјални представник Европске уније за дијалог Београда и Приштине нема нимало лак задатак, али зато има нашу пуну подршку да у овим тешким околностима учини све што је у његовој моћи да успостави неопходно поверење између свих страна у процесу. Једна мудра француска народна пословица каже: „Мали потоци праве велике реке“. Сматрамо да је најбољи пут за „оживљавање“ дијалога изградња преко потребног поверења кроз економску сарадњу и инфраструктурно повезивање, уз паралелне напоре на спровођењу свих до сада преузетих обавеза. Улога Европске уније, САД и других партнера у периоду пред нама биће кључна и позивамо на снажнији ангажман, како би дошло до наставка дијалога и проналажења компромиса. Као и до сада, настојаћемо да будемо конструктиван и кредибилан партнер у дијалогу, а специјални представник Европске уније Петер Соренсен може да рачуна на пуну сарадњу Београда.

Поштоване чланице Савета безбедности,

На крају, остаје ми само да укажем да све ово о чему сам данас говорио мора бити „аларм“ за међународну заједницу. Куртијев режим мора бити заустављен у његовој самопроглашеној мисији да „Срби морају да пате и да плате“.

Овом приликом апелујемо на Савет безбедности да озбиљно реагује како би спречио непоправљиву штету по опстанак Срба и других неалбанских заједница на простору Косовa и Метохије, али и дестабилизацију читавог региона.

Уверавам вас да Република Србија остаје јасно опредељена за изградњу мира и стабилности, како на Косову и Метохији, тако и у читавом региону. Упркос томе шта неки мисле и како бирају да делују, уверен сам да дијалог нема алтернативу. Верујем да и ви делите моје мишљење. Србија ће увек бити на страни дијалога. Ипак, не смемо заборавити да „ДИ“ у дијалогу означава учешће ДВЕ стране.

Хвала вам на пажњи.